U pabu

Veče je moćno
kada u pabu u kojem piješ
odeš u wc
čekaš u redu
a ispred tebe debele žene
Konačno dođeš na red
uđeš a neka kiselina
te tera da dižeš glavu
A nisi ni jedini
bubašvabe na crvenom zidu
takođe beže ka plafonu
I kažeš sebi jebi ga
ove su zakačile nešto
a ostaje večno pitanje kako?

Radni dan

Reči u glavi
se izgube
dok se korača
ovim gradom
Kiša pada
ovaj grad smrdi
od kiše, posle kiše
Carpeteners
nisu dovoljni
da se preživi
ovaj dan.

Januarski san

Putovali smo vozom. Prijalo mi je njeno društvo. Gajio sam jaka osećanja prema njoj, a i naslućivao sam da je u njenom slučaju tako. Poznavali smo se neko vreme, ali ta konačna spona ljubavi je ostala negde na domak ruke, ali veoma jasna da nikada neće biti ispunjena. Bila je to uživo melanholija, lepa ali teška oko srca.

Stanicu pred koju silazim ispričala mi je da ju neki klinac pokušao silovati i da svaki put kada je vidi da izlazi iz njene kuće je maltretira. Nisam želeo da izađem i krenuo sam kod nje. Dogovrio sam se da kada stignemo, odvojeno odemo do njene kuće, kako bih mogao da iznenadim napasnika.

Tako se i desilo. Išao sam nekih 30-ak metara iza nje kada ju je taj idiot uhvatio za ruku i počeo da nasilo privlači ka sebi. Potrčao sam i lupio ga pesnicom, gde se on preturio na zadnjicu i više u neverici nego u bolu gledao moju besnu facu. Oboje smo ćutali i gledali jedno drugog nepomično. On iznanđen a ja u strahu da ne uradim još nešto. Ipak povukla mi je rame i rekla da idemo do nje.

Proveo sam noć kod nje. I dalje ta teška crna spona je bila između nas. Ali i sa noću provedenom sa njom pričajući osećao sam se srećnim. Kao uvid u nešto što nikada neću imati. Kao da sebe gledam u nekom filmu. Kod nje je su svuda bile zavese i zastori, iz sobe u sobu se preplitala plava i narandžasta boja.

Bilo je vreme da odem i da priznam konačno sebi da nikada nećemo biti zajedno. Ona je to bolje podnosila. Pozdravio sam se i otišao kući.

Meseci su prolazili a nas dvoje smo se čuli povremeno, i kao prijatelji međusobno pričali o svakodnevnom životu. Ona je našla nekog momka, koji je posle godinu dana počeo da živi kod nje. Leto je stiglo blago i kišovito i odlučila je pre nego što ode na more da se vidimo još jednom.

Otišao sam u njen grad. Šetali smo kejevima, mnogim mostovima lagano. Svakim korakom osećao sam kako gubim neki deo sebe i kao da ga odnosi vetar daleko, gde će zauvek biti daleko od mene.

Ispratila me je do železničke stanice. Na vratima je stajao onaj grubijan cereći nam se u lice. Počeo je da dobacuje i da ponovo naseće. Ovog puta sam ga udario toliko da se spropoštao na pod u nesvesti. U blizini je bila poštanska služba za slanje ogromnih paketa. Našao sam ogromnu kutiju, strpao ga u nju, i poslao na njegovu kućnu adresu. Otišao sam ponovo kući.

Posle toga se nisam čuo sa njom. Prolazila je jedna nedelja, dve, kada sam pešačući lokalnim putem, čuo zvuk sirene kola iza mene. Kada sam pogledao unutra video sam nju sa njenim dečkom. Ljubazno sam se pozdravio, ali ona i njen momak su nemo ćutali. Međutim, ona se sve vreme smejala sa takvom lepotom, da sam osećao oprečne osećaje koji su se kidali u meni. Polako se nagla preko prozora i poljubila. Osetio sam vrelinu njenog poljupca. Čudnu vrelinu i polako u mozgu je počela da mi se stvara slika.

Video sam poznatu kuću i poznatu sobu krvet gde leži ona i njen dečko u nesvesnom stanju. A okolo se širi vatra, stihijski sve guta oko njih. Van kuće je stajala senka starije osobe poznate kojoj trenutno nisam mogao da prepoznam lik. I onda je sve nestalo, cela slika, auto i ona. Samo zemljani put.

Kada sam došao kući na vestima sam čuo o požaru u njenom gradu gde je pomahnitali otac, huligana koji je maltretirao, ubio ih u snu i zatim zapalio kuću.

Tugu koju sam osećao u snu me je probudila...